JEGULJA

Lokalni nazivi:

Max. dužina: 180 cm.

Max. težina: 5-8 kg.

Vreme mresta: februar-april.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jegulja živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlanskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u braktičnim vodama na ušću. U potrazi za hranom one znaju da migriraju i do 1 000 m nadmorske visine. Društvo ljubitelja ribolova iz Galca je 1890. godine dobavilo više od pola miliona mladih jegulja iz Altane (Šlezvig) i pustilo ih u Dunav kraj rumunske obale. Pored reka, jegulja rado nastanjuje jezerca, kanale, jezera i potoke zahvaljujući komunikaciji koja postoji među njima. Posebno voli dna sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosače i stubove mostova. Pored toga, jegulje se smeštaju i u potopljenim stablima i drveću, u šupljim strmim obalama, u zapletenom korenju. Jegulja je stanovnik tame koja najveći deo vremena provodi skrivena i zaklonjena od svetla. Stalno je u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka. Najaktivnija je od nekoliko sati pre noći, pa sve do jutra. Izuzetak su dani porasta vodostaja, letnje oluje koje mute vodu, ali i oblačni i kišni prolećni i jesenji dani. Po svoj prilici jegulja se aklimatizovala u Dunavu i kasnije razmnožavala u moru. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste. Jegulja, pak, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti. Na tom putu nema prepreke (ni visoki vodopadi) koje jegulja ne može da savlada da bi dospela u more. Ne zna se pouzdano kako savlađuje te prepreke koje ni lososi ne mogu da prebrode, ali ih po svoj prilici zaobilazi prolazeći kroz vlažno priobalje. Neki tvrde da može da puzi po vlažnoj zemlji i da van vode može da provede više od 12 sati. Jegulja naseljava reke sa glinastim i muljevitim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim i peščanim dnom. Voli trsku i drugo vodeno bilje. Danju miruje u mulju, a noću traži hranu. Zimi se takodje zavlači u mulj, ponekad i 40cm duboko. Jegulja zna za jedan dan da pređe 20 do 40 km. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana. Voli bezmalo sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte. Jedino što bi moglo da predstavlja problem je veličina plena, jer jegulja ima dobar želudac - ali mala usta. Kad je jelovnik bogat, ume da bude probirljiva; ali kada su vremena teška, ni najmanji plen ne prođe nezapaženo.

Opis i građa:

Jegulja na prvi pogled liči na zmiju, pa je u nekim krajevima ne smatraju ribom i ne koriste kao hranu. Telo joj je dugačko i skoro savršeno cilindrično, samo joj je rep malo spljošten. Glava joj je mala i konusna, a na njoj se nalaze male oči i dva para naglašenih nozdrva na gubici koje su značajne za njeno čulo mirisa. Donja vilica joj je nešto duža, a u obe su usađeni mali oštri zubi. Ima velika usta sa puno malih sitnih zuba. Oči su joj žućkastosrebrnaste i male. Uski škržni otvori su joj znatno pomereni unazad. Leđno i podrepno peraje su vrlo dugačka i, zajedno sa repnim, spajaju se u jedno jedinstveno peraje, koje obuhvata celu zadnju polovinu tela. Trbušnih peraja jegulja nema. Meke žbice peraja pokrivene su debelom kožom, pa se jedva primećuju. Samo pektoralna peraja odaju da ova životinja pripada ribama. Ako skinemo gusti sloj sluzi, videćemo da joj je telo prekriveno osetljivom i vrlo dugom krljušti, uglavnom nepravilno raspoređenom, tako da se ne poklapa. Sitne ljuske ispod sloja sluzi ne vide se kod primeraka mlađih od četiri godine. Boja joj se menja kako stari. U principu je crna ili braon sa gornje strane, a žuta ili srebrna sa trbušne strane. Boja tela joj je različita i kreće se od tamnozelene do sivocrne. Zavisi i od polne zrelosti, kada se na bokovima javljaju srebrnkasti odsjaji, zelenosiva boja na leđima a bela na trbuhu. Trbuh joj je inače žućkastobeo ili plavičastomrk. Kod starijih jegulja dužina varira. Ženke mogu postići dužinu od 1 m, dok mužjaci retko prelaze 0.5 m. Jako sporo rastu. Interesantno je da krv roda Anguilla sadrži snažan neurotoksin koji izaziva ozbiljne infekcije kad dođe u dodir sa ogrebotinom ili ranom. Ovaj otrov nije proučavan.

Razmnožavanje:

Razmnožavanje jegulja je do danas nedovoljno ispitano i tajanstveno. Niko još nije video ljubavnu igru ove ribe, mada se naučnici slažu da se odvija u Sargaskom moru, na pučini ispred Floride. Mresti se od februara do aprila u Sargarskom moru. Kada potpuno odraste u slatkoj vodi (4-5 godina), otpočinje putovanje prema moru, gde se mresti. Mužjaci postaju polno zreli za 4 do 14 godina i dugački 50 cm, a ženke za 10 do 14 godina i tada su obično dugačke oko 1,5 m. Odrasle jedinke menjaju boju u srebrnu kada postanu polno zrele. I  u tom periodu su izrazito proždrljive. Kada se ugoje dovoljno prestaju da jedu. Tada im je meso na najvećoj ceni, pa je ribolov duž evropskih obala organizovan tako da se jegulje hvataju za vreme nizvodne selidbe. Ženka jegulje, nosi više od milion jajašaca ikre, više nego bilo koja slatkovodna riba. Da bi jajašca izašla iz njenog tela potreban je pritisak velikih dubina. Na putu do mora ne jede, pa kada, potpuno iscrpljena, stigne do Sargaskog mora, spušta se na dubinu 100-300 metara, gde je voda topla, gde je salinitet veci nego u bilo kom drugom delu Atlantika i gde se mresti, posle čega ugine. Oplođena jaja se dižu prema površini i na tom putu se izlegnu male jegulje, leptocefalne larve, koje putuju Golfskom strujom. One imaju oblik listova koji rastu idući dalje prema površini. Kada stignu na površinu, razdvajaju se na one koje plivaju prema istoku i za tri godine stignu do obala Evrope i one koje plivaju prema zapadu i za nešto kraće vreme stignu do američke obale. Na tom putu porastu i nastavljaju da plivaju uz reku do prebivališta svojih roditelja. Pri normalnim uslovima jegulja raste i razvija se prilično sporo, tako da dužinu od 100 cm postiže u svojoj petoj ili šestoj godini. Kada stignu do naših obala, posle 2 do 3 godine, male jegulje su duge 6 do 7 centimetara. Mužjaci će tokom čitavog boravka u slatkoj vodi ostati kod prvih kilometara reka, dok će ћenke, veće i snažnije, pokušavati da dođu do izvora, ako oni nisu iznad 1000 metara nadmorske visine. Pri kraju polne zrelosti, što je 8 do 10 godina za mužjake i 12 do 15 godina za ženke, jegulje silaze prema okeanu i vraćaju se u rodni kraj u cilju razmnožavanja.

Mamci i pribor za lov:

Jegulje se veoma retko love, ali je sasvim sigurno da u svakoj vodi postoje veliki primerci. Bez obzira gde lovite jegulje one se uglavnom nalaze oko ostrvaca, kamenjara jer se tu osećaju najbezbednije. Jegulje se najviše love od juna do septembra, u periodu od sat vremena pre sutona pa do ponoći, ili izjutra pa sve dok sunce ne izađe. Osnovni metod pecanja jegulje je vagler. Bacaju se bronzani crvići kao primama. Umesto vagler tehnike koriste se izuzetno dugi štapovi sa kratkim najlonom. Ali jegulja najčesše traži nepomičan mamac. Štap bi trebalo da je tvrd. Najbolje mesto za lov je na prelazu sa ravnog na strmu ivicu. Obično je to na dubini do 4 cm. Velike jegulje su često jaki borci i za njih je potreban jak pribor isti koji se koristi zaštuku ili šarana. Možete koristiti i hranilicu i u nju stavite vatu sa mirisom koji ce privući jegulju.